Izuzimajutji igru svetlosti sa okolnih neonskih reklama, u sobi je vladao mrak. Lagano se protegla i dohvatila telefon… taman na vreme jer je ostalo josh chetiri minuta do aktiviranja alarma. Ugasila ga je, ostavila telefon i polako se izvukla iz kreveta. Pogledala je ka krevetu i nasmeshila se usnuloj prilici, a zatim se uputila ka kupatilu.

Osetio je da se pomerila.

Na trenutak je zaustavio dah, kao i uvek kada je bila blizu njega… kao da zheli da shto duzhe zadrzhi njen miris u sebi. Bila mu je sve… bila je ispunjenje svih njegovih snova. Kroz poluspushtene kapke ju je posmatrao. Razneo ga je njen osmeh koji se pojavio dok ga je gledala. U tom trenutku ju je voleo josh vishe, ako je to uopshte bilo mogutje. I znao je, zbog te zhene tje ostaviti dosadashnji nachin zhivota i postatje dobar muzh i, ako Bog da, najbolji otatz. A on sam, bitje najsretjniji chovek i uchinitje sve da se iskupi za dosadashnji nachin zhivota.

Stajala je ispod tusha uzivajutji u mlazu tople vode koji joj je grejao telo. Razmishljala je o Njemu i, kao i uvek kada bi pomislila na Njega, osmeh se sam pojavljivao i obasjavao joj lice paletji hiljade sijalitza u njenim ochima. I shta su drugi znali… nisu ga chestito ni upoznali, a doneli su sud o njemu… i to na osnovu gradskih pricha. I nisu znali da je diploma nije mogla usretjiti kao ovaj momak sa ulice… da joj dobar posao nije mogao zagrejati srce i izmamiti osmeh… da dobra plata ne daje spokoj kao trenutak proveden u njegovom zagrljaju. „Ma nishta oni ne znaju“ pomislila je dok je zatvarala slavinu i umotavala se u ogroman peshkir.

Chuo je tush i brzo ustao. Iz dzepa od jakne je, u prolazu, izvadio kuijicu u kojoj je bio prsten za njegovog andjela  i otishao u kuhinju. Dok joj je kuvao kafu shvatio je da ni jedna opasna situacija u kojoj se nashao nije izazvala ovakvu paniku. Od muke se nasmejao dok je sipao kafu, trudeci se da deo skuvane kafe zavrshi i u sholjitzi, zatim je pored sholje ostavio kutijicu, ruzhu i poruku i brzinom munje zbrisao nazad u krevet.

Na trenutak je zastala i spustila chetku jer joj se uchinilo  da je osetilsa miris kafe. „Postajesh kofinski zavisnik, mila moja. To bi bilo isuvishe lepo da bi bilo istinito.“ pomislila je i nastavila da chetka kosu. Nakon nekog vremena je odustala od sredjivanja i reshila da proveri. U stanu je vladao mrak. Odshunjala se do trpezarije i naglo upalila svetlo. Jednim pogledom je videla sve i u trenu je shvatila. Prishla je stolu i sela ne usudjujutji se da ishta pipne.

Lezhao je na krevetu i oslushkivao posdsetjajutji se da ponekad udahne shto mu je je bilo sve tezhe kako je vreme odmicalo. Znao je da je videla ali ga je plashilo odsustvo reakcije.

Lagano je ispijala kafu hipnotisano gledajutji u kutijitzu, a zatim je podigla sa stola. Kada ju je otvorila ugledala je najcharobniji prsten, bash onakav o kakvom je sanjala. Odlozhila je je kutijicu i uzela poruku. „Ja ne umem bolje. Molim te, ne muchi me,  samo reci „da“". Nasmejala se, uzela kutijicu uletela u sobu i bacivshi se na krevet reche „Da“.

Dugo ju je ljubio dok se na kraju nije setio prstena i stavio ga na mesto… na domali prst njene desne ruke. Bio je najsretjniji chovek na svetu. „Kreni sada da  ne zakasnish na posao. Vecheras tjemo  proslaviti kako prilichi. Uzmi moja kola.“

Brzo je dovrshila spremanje, poljubila ga  i izletela iz stana. Dok je nameshtala sedishte i retrovizor smeshila se i razmishljlala kako je najsretjnija zhena  na svetu.

U trenutku kada je okrenula kljuch,  odjeknula je eksplozija ali ona nije bila svesna toga. Njene poslednje misli su bile uputjene Njemu i njenoj sretji. Ubrzo nakon eksplozije niz  mrachnu ulicu koja josh uvek bila ogrnuta tamnim plashtom odjeknuo je mushki vrisak pun ochaja… vrisak koji je ledio eksplozijom zagrejan vazduh…

…PONOVO…

S@m!

)))

Naposletku…

Naposletku…
Ti si dobro znala ko sam ja…
Otkud sad te suze, moja mila?
Rekla si da se za točak bršljan ne hvata…
Zalud izgužvana svila…
To je tako…
Ne pravi od tuge nauku…
Mami svetlo na sledećem bregu…
Okopniće moj otisak na tvom jastuku…
Kao „jezuška“ u snegu…

Razbiću gitaru…
Crn je mrak ispunjava…
Odavno se svoje pesme bojim…
Pomera u meni one gene Dunava…
Pa ja tečem… I kad stojim…
Ali opet…
Dal’ bi ikad bila moja ti
da sam vojnik u armiji ljudi?
Rekla si da baš ne umem novce brojati…
I da je Ništa sve što nudim…

Naposletku, ti si navek znala da sam svirac…
Brošić što se teško pribada…
Da me može oduvati najblaži Nemirac…
Da ću u po reči stati…
Da se neću osvrtati…
Nikada…

Ređaš po vitrini
fini porculanski svet…
Al’ ja sam figurica bez žiga…
Pazi… To je bajka što ti pada na pamet…
Fali ti bas ovaj cigan?

Ne, mila…
Tek u jesen otkriju se boje krošanja…
Sve su slične u leto zelene…
Naposletku… Ti si dobro znala ko sam ja…
Čemu suze lepa ženo?

Draga moja, ti si navek znala da sam pajac…
Moj je šešir šatra pomična…
Usne, tice-rugalice… A u oku tajac…
Da sam kaput sa dva lica…
Da sam Gospo’n Propalica…
Obična…

Naposletku, ti si navek znala da sam svirac…
I da je nebo moja livada…
Da me može oduvati najblaži Nemirac…
Da ću u po reči stati…
Da se neću osvrtati…
Nikada…

Djorde Balasevic

Dobro…

…da vidim…

…ko to kazhe da je napolju pakao?

Mozhda je zima…

…samo…

…je…

…mi pogreshno nazivamo…

…vrutjinom…

Da…

…mozhda je nama hladno…

…ili…

…barem…

…hladnjikavo…

A…

….mozhda…

….je mene vrutjina…

….koju bi…

…mozhda…

….mogli zvati i hladnotjom…

….spichila u glavu…

…pa…

…malkice…

…buntzam?

Hmmmm…

…djaFo tje ga znati…

– Ćao – rekla sam

– Hej, malena, pa gde si ti…

Zbunjeno sam ga gledala nemajući pojma ko je.

– Ne znaš? Ne poznaješ me?

– Izvini…

– Ma, ok je… Prošlo je dosta vremena… Ja sam Dejan.

– Dejan? Dejan? Dejan? – pokušavala sam povezati ime sa likom – Mali Dejan????

– Aham…

Gledala sam zbunjeno u ovu gromadu…

– Nemoguće!!! Šta si uradio sa onim slatkim klincem koji se bojao sopstvene senke?

– Pojeo sam ga!

– Hajde sada lepo zini i ispljuni ga ili ćeš imati posla samnom!

Prišao mi je smejući se, bratski se izljubismo i krenusmo.

Išla sam za njim gledajući (nimalo bratski) njegovu pozadinu na kojoj je mogao svako da  mu pozavidi. ’’E, zato si ovde, prase jedno… da smanjish tvoju’’ pomislila sam i brzo se prekorela skrećući pogled na njegov potiljak. Iz misli me je prenuo njegov glas.

-Dugo nisi trenirala?

-Predugo. – nasmešila sam se. – Plašim se da bi mi duša na nos izašla ako bih potrčala za autobusom.

-Evo, ovde se možeš presvući. – sačekaću te rekao je pokazujući ka zatvorenim vratima.

Ušla sam unutra i presvukla se u svoju novu trenerku i patike pitajući se šta će mi sve to… Pa ipak sam izašla opremljena kako dolikuje. Čekao me je, baš kako je i rekao te zajedno krenusmo stepenicama zadubljeni u neobaveznu konverzaciju.

A onda me je zaslepila svetlost neonki dok smo prolazili kroz dugački hodnik koji je u stvari bio pasarela koja je povezivala dva krila zgrade. Na kraju hodnika su bila dupla vrata od punog drveta. Kada smo stigli do njih zastao je na trenutak i otvorio ih.

-Izvoli, stigli smo. – rekao je i ja. krenuh. Na dovratku sam zastala i sve je obavio mrak

Dan je bio prelep. Sunce je kupalo Zemlju svojim zracima, a ptice i zrikavci su razbijali tišinu. Uzela je košaru i krenula napolje. Napolju će oprati veš. Izašla je, pogledala u sunce i nasmešila se. Volela je leto i Sunce. Tada je život bio mnogo lepši i jednostavniji nego zimi kada sneg zaveje. Spustila je košaru sa vešom i otišla do bunara po vodu. Nije joj bilo teško. Kućni poslovi su joj pomagali da pregura dane. Već je izručila petu kofu vode u korito i na trenutak je zastala. Skinula je maramu kojom je povezala kosu da joj ne bi smetala.

Odjednom su se pojavili iz šume. Na crnim konjima, sa zlokobnim maskama na licima. Znala je da će umreti i pre nego je prvi došao do nje. Znala je da će, ali nije znala razlog zbog čega ona… kao da im je razlog bio potreban… Nije mogla pobeći, znala je… kao što je znala i da se ne može odbraniti i zato je mirno stajala čekajući pomirljivo svoju sudbinu. Jedino joj je bilo žao životinja. Mogle bi pocrkati od gladi pre nego što prve komšije shvate da je nema. A onda su stigli do nje. Kružili su oko nje ispuštajući divlje krike ali se ona nije pomerila. Nije ih ni pogledala i to ih je smirilo. Nisu navikli da žrtva bude smirena i ne pokazuje strah ili ne pokuša bekstvo. Jedan je sišao i prišao joj. Pogledala ga je pravo u oči i to ga je, izgleda iznerviralo.

– Veštice!!! – viknuo je i udario joj šamar. Pala je na travu. Prinela je ruku usni iz koje je curela krv i lagano se pridigla nameštajući suknju. Nije rekla ni reč. Bes mu je izbijao iz svakog pokreta kad joj je prebacio platnenu vreću preko glave i prebacio je preko je konja. I sam je uzjahao i krenuli su ispuštajući divljačke krike. Činilo joj se da  se vreme oteglo u nedogled…

Kada su stigli bačena je kao džak sa konja. Brzo je ustala i stala kao ukopana nemajući orijentaciju. A onda je osetila da neko stoji iza nje. Strah ju je obavijao kao magla planinske vrhove u rano jutro. Gurnuo ju je i to je bio znak da krene. Išla je trudeći se da se održi na nogama i pored svog guranja i dobacivanja. Nije znala koliko je prošlo kada su konačno zastali i kad su joj skinui džak sa glave. Videla je da se nalazi unutar zidina nekoga dvorca i da je mrak uveliko pao.

Ispred nje je stajala spodoba u crkvenoj odori. Gledao ju je mrkim pogledom iz koga ništa dobro nije moglo naslutiti.

– Znači, ti si jedna od onih koje podrivaju našu crkvu. – upitao je sablasnim glasom – Ti si ta koja se bavi veštičarenjem i okreće narod protiv Oca našega?

– Ne…

– Ne? Ne?!? Misliš da ne znamo? Da ćemo nasesti na tvoje laži?

– Ja nisam…

– Prekini sa lažima… Neće me zavarati te tvoje oči, kučko lažljiva…

– Ali…

– Dosta!!! Vodite je!!! Bacite je u podrum, sutra će biti spaljena na lomači…

– Neeeeeeeeeeeee… – vrisnula je i protiv svoje volje… iako je od početka znala da dolazak crnih konjanika za nju znači samo smrt…

Zatvorili su je u tamnicu i stavili joj okove na ruke vezavši je uz memljiv, vlažan zid. Nije pružala otpor jer je znala da ništa ne bi postigla. U neku ruku je bila srećna jer je nisu stavili u neku od onih sprava za mučenje. Gledala je oko sebe pokušavajući da razazna obrise naprava iz kojih su dopirali jauci. Znala je… Bila je to jedna od soba za mučenje… jedna od onih o kojima se pričalo, a iz koje niko nije izašao. Neće ni ona, znala je to, ujutru će pre Sunca biti spaljena… jer je veštica koja nije… ali to što nije bije ni bitno… Oni su rekli da jeste i to je jedina istina…

Stajala sam na vratima i gledala. Bila je to velika prostorija, mnogo veća nego što je pamtim. U njoj su bile kojekakve metalne skalamerije poređene što po zidovima, što po sredini prostorije, a na njima su bili ljudi… namučeni, znojavi, sa izrazima lica koji su jasno pokazivali koliko je koja osoba mučena… Iskreno, najzabrinutija sam bila za onu plavu seku koja je imala napućene usne kao pastrmka i koja je treptala na onog batu koji je dizao tegove i jedino što je primećivao bio je njegov odraz u ogledalu, a nikako njeno lice koje je lagano ali sigurno poprimalo boju plavog patlidžana…

I tada sam shvatila…  U srednjem veku su postojale sobe za mučenje pune kojekakvih skalamerija smišljenih da čoveku nanesu bol. Te prostorije su vremenom evoluirale u ono što danas nazivamo teretanama, a  za mučenje u njima dobrovoljno plaćamo…  Ludih li bića.

Okrenula sam se ka Dekiju.

– E, jesi li za kafu?

– Molim??? – izbečio se na mene kao da sam mu ne znam šta predložila.

– Hoćeš li na kafu?

– Ti… Ti to ozbiljno?

– Najozbiljnije…

– Ako si ti normalna… OK… hajdemo…

Kafa je bila ok… ćaskali smo o svemu i svačemu i baš je bilo prijatno… samo… još uvek se pitam da li je ona pastrmkica iz teretane pretekla…

Jbg, Zerče… nikad od tebe riba biti neće…

(MwkFa D` ZeRtZ)

)))